15:28

28.01.2020

15:28

28.01.2020

Aleksandra Nićić, RTK2

Od nekada brojnog srpskog stanovništva u Miloševu u njemu danas živi nekoliko porodica. Iako većina nije želela pred kameru, u nezvanično razgovoru  su izneli svoje probleme - Uzurpacija imovine, nedostatak prevoza, ambulante, rodbine, komšija i prijatelja.

U Miloševu kraj Obilića je do 99. živelo stotinak srpskih porodica, danas ih je svega sedam. Dragan Ađančić živi sa suprugom i sinom, koji  je  već 20 godina  u potrazi za poslom, a nažalost ni svoju zemlju ne može da obrađuje jer  uzurpirana.

"Nemamo ni poljoprivrednu mehanizaciju... Albanci je obrađuju bez pitanja, kao da im je lična svojina, ništa ne plaćaju ...Od rata nam je uzurpirana, iz nje je vađen pesak, uništena je i to je to", razočaran govori Dragan Ađančić iz Miloševa.

Profesori u penziji Đorđe i Blagica Ađančić svoje penzionerske dane provode baveći se poslovima u kući i oko okućnice. Imaju dve koze koje su dobili od Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo. Jedino što im nedostaje je društvo.

 “Mi smo vezani za ovo selo, za svoju kuću, za svoj dom, pogotovo mi koji smo u penziji i možemo nekako, a mladi, njih gotovo i da nema i oni koji  su ovde vrlo teško opstaju. …Želja za svojim domom, svojim dvorištem, kad sam ovde čini mi se da drugačiji vazduh udišem, a kamoli ostalo, tako da me stalno vezuje. Za sada sam donekle zadovoljan svojim radom, opstankom", kaže Đorđe.

“Čitamo knjige, nekad odemo do Mitrovice ili Gračanice, kupimo novine, pročitamo , gledamo šta će nam reći na televiziji. Najžalije mi je što nema ko da nam vrata otvori, da nam neko dođe, da negde odemo, mnogo smo usamljeni.Dok imamo jedno drugo- super, a posle kako će biti, ne znam”, rekla je Blagica Ađančić.

Ranijih godina Ađančići su često puta  bili na meti lopova.  

“Krali su nas, ali najžalije mi je u svemu ovome što  nema neko da nas obiđe, da vidi kako živimo, da vidi da li nam nešto treba. Nama za sada ne treba ništa, ali bar da jednom mesečno dođe doktor, da nam izmeri puls, pritisak, da nas pita kako ste i ništa drugo”, kaže Blagica.

 Porodica Dragana Ađančića je još uvek na okupu. Za posao su se više puta obraćali nadležnima u Beogradu.

 “Sin ne radi, nema izlaz, već 20 godina je na birou. Živimo zatvoreno kao u logoru, nemamo igranke, nema fudbal, nemamo ambulantu, nemamo ništa, osnovna sredstva za život nemamo. Mučimo se dan za danom, dokle ćemo da izdržimo, ne znam ni sam,  videćemo”, rekao je Dragan Ađančić iz Miloševa.

Preostali Srbi iz Miloševa ne traže mnogo, samo da ih se bar neko seti i obiđe. Žive u nadi da će se nešto promeniti na bolje.