Star recept 200 godina pitarki u Prizrenu

U pekari staroj više od jednog veka u centru Prizrena, nekoliko članova porodice Čolaku (Qollaku) od 14 sati počinje pripreme kako bi zadovoljili sugrađane koji će doći da kupe pitarke, kako ih zovu lokalci, odnosno ramazanke, somune ili lepinje, bez kojih se u ovom kraju na jugozapadu Kosova ne može zamisliti iftar, dakle prvi obrok nakon prestanka ramazanskog posta.

Od 50-ak pekara, koliko ih ima u gradu na Bistrici, pekara porodice Čolaku je među retkim u kojoj se pitarke spremaju na tradicionalni način.

Peku se na drva, kao što se to radilo vekovima unazad.

"Pitarke se spremaju od brašna, soli, kvasca i vode. Suština je u testu koje mora biti mekše u odnosu na ono za druga peciva”, pojašnjava za Radio Slobodna Evropa (RSE) Hisen Čolaku, koji nastavlja zanat svoje familije star oko dva veka.

Lično on u pekari radi od detinjstva, dakle 60-ak godina.

Dok sa bratancem priprema testo, u drugoj, velikoj prostoriji, založena je pećnica.

Hajdar Čolaku, koji je nešto mlađi, obavlja poslednje pripreme jer se približava 17 sati kada dolaze mušterije da kupe pitarke ili donose i dodatak od jaja, mlevenog sira (lurda) sudžuka, koji se dodaje ovom pecivu.

“Tradiciju spremanja ramazanskih pitarki na Kosovu 'uvezli' smo iz Turske. Iz ekoloških razloga naša familija i nakon 200 godina, koliko radimo ovaj zanat, peče ih na drva. Za to je potrebna temperature do 350 stepeni celzijusovih i pitarke se peku za dva do tri minuta”, kaže Hajdar, koji je inače zadužen za ovaj najteži deo posla.

Oko vrata drži peškir jer je non - stop izložen visokoj temperaturi.

Stavlja oblikovano testo u pećnicu i vadi gotovo pecivo.

Sa ponosom ističe da je on četvrta generacija koja radi ovaj posao, a pekaru su jedno vreme imali u Crnoj Gori i Srbiji, u Subotici.

“Ovo je izuzetno težak posao i u suprotnosti je sa uobičajenim načinom života. Ustaje se rano, nema se slobodnog vremena. Ja ovde radim od 1993., nakon srednje škole. Volim miris pitarki i ovaj zanat kojeg sam učio od braće, a oni od oca i tako redom. Kako trenutno stvari stoje - ne verujem da će me neko naslediti ”, zagonetno kaže on.

Kako se iftar približava, atmosfera se u gradu “zagrejava”. 

Ogromne su gužve. Mnogi staju u red ispred pekare kako bi sebi i svojim porodicama obezebdili pitarke. Strpljivo čekaju i niko se ne ljuti.

“U ovoj pekari ramazanske pitarke kupujem 50-ak godina jer imaju jedinstven ukus u ovom svetom mesecu. Čuo sam da su pekari iz nekih drugih gradova na Kosovu, pa i Prištine, pokušali da ukradu prizrenski recept, ali u tome nisu uspeli”, kaže za RSE Bedri Hoti. 

Fljaka Bamija (Flaka Bamija) čeka red ispred pekare. Sa sobom je ponela tepsiju i čaršav da se pitarke ne ohlade dok ih ne odnese do svoje kuće, a do iftara je ostalo još oko 45 minuta.

“Kako se sećam, prvu pitarku pojela sam kao petogodišnjakinja. Moj otac je ovde uvek dolazio po ramazanke bez kojih ne mogu da zamislim iftar. Tu tradiciju sada nastavljam ja a verujem posle mene i moja deca", kaže ona. 

Oko 19 sati gužva se naglo smanjuje.

Familija Čolaku završava dnevnu obavezu. Prodali su sve pitarke. Često kažu, smejući se, nekada im ne ostane za njih same.

Top sa gradske tvrđave, a onda i imami sa više desetina džamija, označavaju kraj posta i početak iftara.

Na sofri su obevezne pitarke, hurme i kako je ko dodatno pripremio za sebe i svoju porodicu.

Autor: RSE