16:20

08.09.2020

16:20

08.09.2020

Dojče Vele

EU je predugo verovala ili bivala obmanjena od predsednika Vučića da bi on ipak mogao da potpiše sporazum sa Kosovom koji uključuje neku formu priznanja, kaže u intervjuu za DW Florijan Biber sa Univerziteta u Gracu.

DW: Profesore Biber, na Kosovu i u Albaniji se dogovor iz Vašingtona uglavnom pozdravlja kao korak kao potpunoj normalizaciji odnosa dve države. Kako Vi to vidite?

Florijan Biber: Ne vidim sporazum kao veliki korak ni u jednom pravcu, niti kao signal za poboljšanje odnosa ili moguće priznavanje Kosova. Sporazum je sadržinski veoma tanak. Za Kosovo je jedino možda pozitivan signal priznanje od strane Izraela, prvo važno priznanje u poslednje vreme, ali ni to nije veliki proboj. Ostali koraci koji se tiču srpsko-kosovskih odnosa su simboličke prirode ili su tačke dogovorene pre više meseci ili godina.

Nemačka i EU su sličnog stava, veoma su rezervisani prema tom sporazumu. Da li EU ovo uopšte posmatra kao ugovor ili više kao spisak želja?

Problem je što se u dijalogu Srbije i Kosova tokom skoro deset godina namere, želje ili navodni dogovori odvijaju na deklarativnom nivou. To je problem i evropskog posredovanja – nikad na papiru nije jasno zapisano šta i kako treba da se uradi, pa je uvek tokom primene dolazilo do svađe. Tako se recimo u vašingtonskom sporazumu opet pominje priznavanje diploma iako je to pre mnogo godina dogovoreno u Briselu. Nema napretka, jer su interpretacije prepuštene dvema stranama, a svaka to čini na svoj način.

Posle Vašingtona, u Briselu je bilo reči o drugim temama kao što su Zajednica srpskih opština ili pitanje imovine. Da li je sada EU prinuđena da brže vuče poteze?

Svakako su čitav pokušaj SAD, imenovanje Grenela za posrednika i njegova inicijativa stavili Brisel pod pritisak da brže dela. I oni jesu bili nešto brži, ali, rekao bih, i dalje spori. Novi sastanak bio je deo novog briselskog procesa, pokušaja Miroslava Lajčaka da dijalog bude spor, ali strukturiran. On ne rezultira, kao američki poduhvat, kratkoročnim deklaracijama koje se potpisuju na visokom nivou, već teži da govori o važnim pitanjima koja su još otvorena.

Kako vidite ideju SAD da ekonomija može da donese opšti pomak?

Skeptičan sam, i to ne samo jer u sporazumu nisam video puno toga što se tiče ekonomskih veza. Ekonomska saradnja je svakako pozitivna, ali ne treba verovati da to nužno vodi političkom približavanju. Podsetio bih da je Grčka godinama bila najveći investitor u Severnoj Makedoniji, ali uprkos tesnim ekonomskim vezama, političke teškoće su ostale.

Priština ostaje pri cilju međusobnog priznanja, i svi ovi koraci, kako kažu, vode tom cilju. Za Srbiju to nije opcija. Čemu onda takva retorika?

Dve strane imaju različite ciljeve. Iz razumljivih razloga je priznanje od strane Beograda glavni kosovski cilj. Za Srbiju je cilj da se što duže odugovlači sa priznanjem i da dijalogom dobije na ugledu spolja. Srbija malo toga može da dobije samim rešenjem, osim od Evropske unije ili SAD. Iz srpskog ugla, možda se te beneficije mogu izvući i bez eksplicitnog priznanja, dok na Kosovu smatraju da to odbijanje Srbije predstavlja vid blokade.

Kažete da Beograd odugovlači sa priznanjem. Šta bi moglo da prekine to odugovlačenje?

To će se desiti jedino ako se ispostavi da taktika odugovlačenja ne može da služi večno. Do sada EU nije dovoljno kritički posmatrala tu taktiku Beograda, verujući, ili bivajući obmanjivana od predsednika Vučića, da će on pre ili kasnije možda potpisati sporazum. Mislim da EU mora da pošalje jasan signal da će biti sporazuma koji uključuje de fakto ili de jure priznanje Kosova ili se pristupni proces Srbije stavlja na led. To bi bila jasna poruka, opravdana i time da se stanje demokratije u Srbiji poslednjih godina znatno pogoršalo.

EU je upozorava zbog najavljenog premeštenja to jest otvaranja ambasade u Jerusalimu. Da li su tako Srbija i Kosovo dospeli u mlin između EU i SAD?

One su na neki način dobrovoljno ušle u taj mlin između različitih prioriteta. To za Srbiju nije ništa novo, isto je kada Srbija ima pozicije između EU i Kine, ili između EU i Rusije. Novost je da je ovog puta u aranžmanu sa SAD. Za Kosovo pak ovo jeste nova situacija, mada je i ono do sada više bilo orijentisano ka SAD.

Rekao bih da preseljenje ambasade u Jerusalim ostaje relevantan zahtev za Srbiju jedino ako Donald Tramp dobije izbore. Ako izgubi, motivacija Srbije biće manja. Zašto bi onda pomerali ambasadu? Za Kosovo je drukčije, jer Izrael može da pripreti povlačenjem priznanja Kosova ako njihova ambasada ne bude u Jerusalimu.

*Florijan Biber, 1973, je luksemburški politikolog i jedan od najboljih poznavalaca Balkana na nemačkom govornom području. Profesor je Univerziteta u Gracu gde vodi Centar za studije jugoistočne Evrope. Pet godina je radio u Evropskom centru za pitanja manjina u Beogradu i Sarajevu. Kao gostujući profesor predaje u Budimpešti, Bolonji i Sarajevu, a držao je predavanja i na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Govori srpskohrvatski jezik.