12:25

17.02.2020

12:25

17.02.2020

Tatjana Slavić, RTK2

U većini gradova na Kosovu, broj Srba se nakon ratne 99-te sveo na statističku grešku. Peć je jedan od tridesetak varoši u kojima se broj naših sunarodnika sveo na ispod desetoro. Kako izgleda njihov život u gradu pod Prokletijom u kome vekuje jedna od najvećih srpskih svetinja, istraživala je Tatjana Slavić.

Crkva Svetog Jovana Preteče u Peći  obnovljena je 2012. a sagrađena 1982. na temeljima stare mitropolije. Nekada je ovde za vreme liturgije koja se održavala jednom nedeljno, svraćalo mnoštvo vernika, dok se danas liturgija održava  za vreme praznika, jer kako kaže lokalni  paroh, u Peći skoro i da nema više Srba. Od nekadašnjih 20.000, ostalo ih je samo 9.

"Što se tiče vernika iz Peći, njih je jako malo, ukupno nas je 9 u gradu, ne računajući okolna sela. Ljudi dolaze do hrama svremena na vreme, takođe, dolaze i rasejani Pećanci koji su grad napustili ’99 godine, najviše njih dođe kada obeležavamo hramovnu slavu 11.septembra. Jedino tada obiđu svoj rodni grad, svoja imanja i svoje kuće’’, kaže Dragan Radovanović, Pećki paroh.

Penzionisana učiteljica, 92 godišnja Rumena Ljubić se nakon 8 godina rasejanja vratila u svoju kuću, danas živi sama u 4 zida, sinovi su  se skrasili tamo negde, priča nam ona. Kaže da odoleva vremenu, da svega ima, da jedino za čim pati i što joj nedostaje je njena porodica. Osim lekara koji dolaze iz Goraždevca da je povremeno obiđu, neretko joj društvo pravi i tamošnji lokalni paroh.

"Mnogo volim cveće, do prošle godine sam imala i baštu, svo povrće sam imala, a onda sam ostarila, i sada sve radim sporije. Malo vremena imam za posete, drago mi je kada me neko poseti", ističe Rumena Ljubić iz Peći.

Dragan Radovanović – Pećki paroh, navodi da obilazi često preostale Srbe u Peći.

"Obilazim preostale Srbe u Peći, uglavnom su to stariji meštani od 60 godina i stariji. U blizini hrama se nalazi i jedna starija žena kojoj je pomoć potrebna i koja opstaje i ostaje sve ovo vreme. Nju često obilazim. Ali eto, uz Božju pomoć tu smo, opstajemo, živimo i do sada nismo imali nikakvih problema’’.

Za komšije albance kojima je okružena, Rumena  ima samo reči hvale.

"Odem do mesara, popričamo, popričam sa ostalim trgovcima. Svi su prema meni ljubazni, volim ih kao da su mi sinovi i ćerke. Neke ljude uopšte ne poznajem, a oni hoće da mi pomognu. Nosila sam neke stvari sa pijace, neke devojke su me verovatno su m videle sa štapom, one priđu i pomognu mi, do kapije mi prenesu namirnice’’.

Dok lista crno bele fotografije i priseća se minulih vremena, Rumena nam sa setom govori da ostanemo još koji minut, jer će proći još dosta vremena kada će neko ponovo zakucati na njena vrata.