14:31

07.05.2020

14:31

07.05.2020

Aleksandra Dogandžić, RTK2

U Zebincu, pored Novog Brda, prvi stanovnici naselili su se, predanje kaže, pre više od tri veka. Iako priroda svojim živopisnim pejzažima ostavlja bez daha, u Zebincu kao da je vreme stalo.

Selo Zebince, ime je dobilo jer se na nadmorskoj visini od oko 1000 metara, “zebe”.  Imalo je Zebince, nekad, 124 domaćinstava. Danas – samo sećanja.

"Mali je broj zapošljenih, jedino što ima u zdravstvu, prosveti, delom u Kosovskoj policiji ali ono najgore je što je starosna struktura, ne samo Zebinca već i ostalih sela na prostoru novog brda, velika. Retko gde možes da vidiš mladog čoveka na njivi, livadi, bapti, plasteniku… Pretežno su to stariji ljudi”, naveo je Srboljub Maksimović.

Rasuto po mahalama, Zebince pamti bolje dane kada su prostranim njivama odzvanjali glasovi seljana i poljoprivrednih mašina. Poljoprivreda i stočarstvo su, naime, bili glavni izvori prihoda. Sada slika dugrčija - dvorišta u korov zarasla, plodne njive odavno niko ne obrađuje.

“Ranije su se pretežno bavili zemljoradnjom, gajeći stoku jer su prirodni zakoni nerazdvojivi. Dakle, ako postoji čovek, biljka, stoka, onda može da se opstane na prostoru, ukoliko jedna karika nestane u tom prirodnom prostoru, onda je mnogo teže”, dodao je Maksimović, inače prosvetni radnik u penziji.

Obišli smo porodicu Silanović. Blagica i Mile su nedavno proslavili 52 godišnjicu braka I jedno drugom su najveća podrška.  Kažu da su uslovi za život u Zebincu teški I da je to razlog što su njihovi sinovi otišli trbuhom za kruhom.

“Nije nam loše, sami smo. Deca otišla, mi smo tu. Nemamo lekara, prvo to. Prevoz nemamo , a kad god odemo do doktora to moramo da plaćamo.Teško je, da još nije televizije I telefona da zoveš nekog I popričaš, šta bi se radilo”, kazao je Mile Silunović.

“Sada držimo kokoške, to je najlakše. Da izvedemo piliće, kokoške, da imas za svoju decu. Pre smo deci slala domaća jaja, sad nemamo kako da im šaljemo. Tako nam prolazi vreme, neko dodje ovde, prodaš neko jaje, kupiš kukuruz za kokoške, pšenicu. I tako…usamljeni smo”, dodala je njegova supruga, Blagica.

Neko je odavno rekao da se naša jačina ogleda  u tome koliko smo u stanju da izdržimo samoću. A njima, starijim seljanima ovog mesta, samoća je verni saputnik. Pa ipak, decenijama zaboravljeni, u samoći čekaju bolje dane.