Pod dirigentskom palicom Jelene Stojković, rođene prizrenke, održan je koncert hora "Sveti Jovan Vladimir" iz Minhena,  u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Orahovcu  Nakon Orahovca, hor je nastupio i u Bogosloviji u Prizrenu. Prema rečima dirigentkinje , bile su to večeri u kojima su se spojili prošlost i sadašnjost, uspomena i trenutak.

Muzika ne poznaje granice, a najlepše zvuči onda kada povezuje ljude i krajeve. U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Orahovcu, na koncertu hora „Sveti Jovan Vladimir“ iz Minhena, koji od 2016. godine predvodi profesorka muzike i pijanistkinja Jelena Stojković, preovladavale su upravo takve emocije.

„Duhovna muzika je za mene jedna misija, kada mi pevamo na svakoj liturgiji to više nije samo muzika, to je i molitva i mi imamo jako veliku odgovornost jer mi u stvari pokušavamo da kroz muziku otvorimo srca ljudi i da tako u njih uđe Gospod. Baš zato za mene duhovna muzika ima jednu totalno drugu kategoriju u odnosu na klasičnu i tradicionalnu narodnu muziku”, istakla je Jelena Stojković u izjavi za RTK2.

Jelena Stojković rođena je u Prizrenu, u porodici u kojoj je muzika oduvek imala posebno mesto. Po uzoru na svog oca, izabrala je muziku kao svoj životni poziv. Nakon osnovnog i srednjeg muzičkog obrazovanja, završila je Muzičku akademiju u Beogradu, a svoje znanje i iskustvo nastavila da usavršava u Nemačkoj.

„Taj prvi kontakt sa muzikom je bila naša tradicionalna, narodna muzika, pogotovo ta neka estetika koja postoji u prizrenskim pesmama. Ja sam sa tim u stvari rasla, to je za mene nekako prirodno, to se utkalo u moju dušu, u moje srce i to me je vodilo ka tome da dalje gledam kako mogu da se razvijem u nekim drugim pravcima muzike. Naravno Beograd, ali pogotovo Nemačka, me je jako inspirisala i tu sam imala priliku da naučim  estetiku klasične muzike, koja mi jako pomaže kao muzičaru, pijanisti, a isto tako u izvođenju i naše duhovne muzike”, naglasila je Jelena.

„Ja živim ono što volim, muzika je moj život, uvek upoređujem situacije u životu kroz muziku i obrnuto. Nadam se da će mi Bog podariti snagu, volju da dalje istrajem na tom putu i da budem možda inspiracija ljudima da idu tim nekim iskrenim putem prema sebi i prema životu”, dodala je pijanistkinja Jelena Stojković.

Za članove hora, nastup u Orahovcu bio je mnogo više od koncerta. Bio je to dirljiv susret sa meštanima, ali i trenutak ispunjen radošću i emocijama.

„Pevati ovde je zaista teško i neopisivo koja je to emocija i ljubav koju smo ovde osetili, ne samo mi koji smo ovde pevali, već i ovde naši dragi ljudi. Orahovcu bašto rajska je pesma koja nas je spojila i udahnula najlepšu emociju koju smo ovde osetili, a to je da se sabiramo. Najlepši osećaj koji se može opisati, u stvari ne može se opisati rečima, to može samo da se doživi srcem", izjavila je Jovana Vukoslavčević, članica hora. 

U prostoru crkve Uspenja Presvete Bogorodice duhovna muzika dobila je posebnu dimenziju. Sa horom je nastupio i sveštenik iz Minhena.

„Ovo veče je toliko puno emocija, to je ono što osećamo, a što su verovatno i prisutni osetili da izlazi iz naš, iz naših srca, naših glasova, iz naših suza i presrećni smo što smo doživeli ovakvu blagodat, jer mi u stvari osećamo radosnu tugu”, istakao je Filip Milunović, sveštenik pri hramu Svetog Jovana Vladimira u Minhenu. 

Profesor muzike i kompozitor Gavrilo Kujundžić, autor pesme „Orahovcu, bašto rajska“, koja je postala svojevrsna himna ovog mesta, a nalazi se i na repertoaru hora „Sveti Jovan Vladimir“, koncert je pratio sa posebnim emocijama.

„Ja sam tu pesmu nekasa pisao da se peva na veseljima, da se družimo, za slave, za razna veselja. Danas mi je ponekad žao kad vidim da neko peva moju pesmu, a plače, to nije svejedno. Vodio sam školski hor u Orahovcu i Velikoj Hoči, tako da smo te moje pesme izvodili koncertno, to su meni mnogo drage pesme u kojim sam opisao svoj kraj", naglasio je Kujundžić u izjavi za naš program.

Publika je pomno pratila nastup hora, a aplauzi su potvrdili da je muzika dotakla srca posetilaca.

Za Jelenu Stojković, koja je svoj muzički put gradila od Prizrena, preko Beograda, do Minhena, ovaj susret imao je i posebnu ličnu simboliku. Nakon Orahovca, hor je nastupio i u prizrenskoj Bogosloviji.

Sa ovih koncerata poslata je snažna poruka:  tamo gde postoje vera, muzika i ljudi koji ih čuvaju, postoji i prostor za susret, zajedništvo i radost.