Sada već Svetom poznat Exit, održao je svoj 24 festival po redu.

Ovaj artikl neće biti o tome ko je sve nastupao i koliko nagrada je festival do sada pokupio. Sve to možete naći na Exitovoj zvaničnoj internet stranici.

Pokušaću da vam dočaram jedno veče/noć festivala iz moje perspektive. Kako su oči, duša i ostala čula jedne dugogodišnje klaberke (i novinarke) doživela jedan od mojih najomiljenijih festivala.  

Da bi bolje razumeli zašto bi uopšte uzeli u obzir moje mišljenje o festivalu, napisaću malo nešto o sebi. Imam 45 godina i klaberka sam od svoje druge godine života. Zvuči nestvarno ali to je moja istina. Moja ljubav prema muzici i igranju počinje još od tatinog krila kada me je cupkao po ritmu muzike. Moj tata koji zaslužuje svoj roman (koji neću sada pisati) me je vodio sa sobom po diskotekama i kafićima kao privezak. Sa 4 godine života su me ljudi prepoznavali na ulici kao „klinku iz diskoteke“. Muzika i igranje je meni svetinja. Tu je moj mir, tu ja meditiram, tu moj ADD mozak miruje. Pre-osećajna sam kao osoba i mada nekad u negativnom smislu može biti teško, u pozitivnom smislu ne bih menjala ni za šta u životu (hahaha kliše). Ceo život sam bila izložena kvalitetnoj muzici od oba roditelja ali se nikad nisam folirala I drugima prosipala imena izvodjača ili pesama da bih pokazala koliko sam cool. 2015 godine, dok sam živela u Melbournu, bila sam blogger za Kiss FM, najveći i najpopularniji radio elektronske muzike u Australiji. Od 2016. godine sam deo žirija hrvatske Nagrade Ambasador za dostignuća elektronske muzike za region Kosovo, i već dve decenije pratim Exit festival. ,

Elem… da ne bi ovaj artikl ispao moja autobiografija, ukratko: pored svih žanrova muzike, obožavam elektroniku i u tom sam svetu jako dugo. Prirodno evoluiram sa vremenom kao sto i muzika evoluira. Idem svojim sluhom a ne uticajima trenda. Mada, nekad se ta dva poklope, pa se i meni svidja šta je trendi. Uglavnom, imam taj talenat da predvidim šta će biti trendi i koji će sledeći DJ biti popularan. 

Exit Fondacija ili organizatori ovog festivala, pored toga što imaju sluha, uvek idu s vremenom. I zato su i uspešni toliko godina u organizovanju ovog i još par drugih festivala.

Kad dodjete u moje godine, ne znate da li ćete biti 100% sa zdravljem ili raspoloženjem da idete na neka dešavanja. Zato ja retko kad kupim kartu za nešto unapred. Ove godine sam imala veliku želju da budem prisutna na Exit festivalu i desilo se da mi se posao i užitak preklope u jedno

Veče je, Četvrtak 11.07. Obukla sam običnu majicu i šorc. Ovaj put se nisam spremala tri dana i odvojila poseban „outfit“ za izlazak. Iskustvo te nauči  da budeš praktičan. Po džepovima nosim maramice, vlažne i suve. U tašnici oko struka, mobilni, pastile, brufen, kartice, legitimacije i sjaj za usne.

Kosa ne-fenirana, šminka uvek minimalna i patike crne spremne za prašinu. 

Palim auto i Krećem! 

Vožnja iz Banovaca do Tvrdjave starim putem je kao iz bajke. Veliki, polu mladi Mesec, žute boje mi je oduzeo dah i na početku bio pokazatelj puta. U autu muzika sa radija. Fact: nikad ne slušajte svoju omiljenu muziku ili Dj-a pre festivala. Ko zna, zna. 

Brzo sam našla parking na strani Tvrdjave, što je isto super omen. Naišla na Pauk službu i pitala gospodu da li je u redu da ostavim auto tu gde jesam. Njihovo „ne brini i samo Uživaj“ me je otpratilo kao kad prospeš vodu za srećan put. Priključila sam se reci ljudi koji su išli pevajući, smejući se i vikali razne parole od radosti. Tu su i trubači i pesma „Erdelezi“ odmah posle mosta. Trk po akreditaciju. Otvaraju mi se prva vrata preko reda. Stizem malo pre isteka vremena i dobijem još i foto pass. Jupiiiiii…Zbog press pasa ne moram da čekam u redu za očitavanje karte. Mada i to čekanje u redu ima svoj duh. Uvek vidiš nešto smešno ili upoznaš nekog novog. 

Ulazim i osećam se kao kod kuće. Poznati vibe ali nikad i ne uzbudljiv. Pošto sam sama došla na fesstival, imam slobodu da idem gde hoću i kad hoću. Odlučim da prvo pogledam food court. Prešla sam na sirovu ishranu početkom Aprila, pa ponekad još brljam i častim sebe nečim nevaljalim. Meni u iznezadjenje bilo je i dosta opcija za tu moju sirovu ishranu. 

Instiktivno krenem odatle prema DnB muzici i kad sam stigla do stepeništa shvatim da samo ja idem u tom pravcu. Ali moj pass kao magični štapić otvara mogućnost da idem putem kojim drugi nemogu. Na X-bass stagu počinje moje razgibanje uz Kritik. U momentu osetim da bi mogla tu ostati do jutra. Trgenem se i odlučim da odem do mesta za press da bi se organizovala za dalje. 

Kao i uvek uzbudjenje i previše dešavanja oko mene su mi izgubile smisao za vreme i zakasanila sam da se javim za uvodjenje novinara na backstage Dance Arene. Ipak, rekoh aj da probam i pridjem obezbedjenju da pitam da li mogu da se pridružim kolegama. Mislim da su sad moje okice bile magični stapić pa su me pustili hahahaha. Iako se ne drogiram i ne pijem, dosta sam ponekad smotana i tako dodjem do kraja tunela i neznam kuda dalje. Jos jedan prijatan dečko iz obezbedjenja me ljubazno uputi na pravu stranu. 

Eh da, mi postojimo! Trezni rejveri. 

Ove godine je 20 godina od kako se ne drogiram. Alkohol sam probala ponovo posle 15 godina apstinacije i, iako je znalo da bude zabavno, to nekako nisam bila ja, pa sam ponovo prestala. Ne treba mi ništa da mi ubije komplekse (kojih uglavnom i nemam) a za ostalo, kao sto rekoh, ja sam preosećajna. Ne bih da to menjam ni sa čim.

Moj dopamin je bio u overdrive-u celu noć. Celo vreme sam se ježila po celom telu. Neznam da li se i vi jezite po licu. Znači… i lice mi se naježi. Ne samo od muzike, nego i od dobrih energija, od ljudi koji su iskreno dobri. Osetim tu dobrotu i naježim se.  

Moj Carl Cox. Njega sam slušala i drogirana i trezna. Dzabe, uvek je super. Obožavam sto je došlo vreme gde se DJ-evi vracaju unazad i, ili prerade neku staru stvar ili je puste u svom mixu za nas stare klabere, a i za one kojima to zvuči sasvim novo. Sve se menja, ali je umentost ići u korak sa vrmenom a i dalje ostati veran svom stilu. Carl je vrteo neke trake nekadašnjeg njegovog stila kojeg sam ja zvala Latin techno. To volim kao ponosno primitivno biće sa Balkana. 

Da, samo jos dodam o sebi da sam dete mešovitog braka. Tata je Albanac sa Kosova, a mama Srpkinja iz Hrvatske. Ustvari, ja sam Jugoslovenka. I što se mene tiče, 

Exit predstavlja mesto gde svi predrasudi i podele ostaju pred vratima. 

Dosta je komplikovano da u buci festivala nekom kažem kako se zovem hahahaha zato skratim od Saranda na Sara. Tako me ustvari i svi zovu. Internacionalno Sara. 

I tako Carl udari po duši sa dve tri stvari iz prošlosti pa onda vozi dalje… Carl Cox Exit 2024

Znatiželja me naterala da malo prošetam i vidim mogućnosti mog magicnog štapića (press pasa) a i malo sam već ogladnela. Ja ne igram u mestu nego skačem, vrckam, trošim energiju. I kao sto sam rekla, kad odeš sam na rejv, imaš opciju da odeš i kad i gde hoceš. Ponovo ušla u tunel i našla se na strani gde su izvodjači. Lepo je videti kako to sve izgleda. Nije mi tu bilo mesto a ni želja da budem. Nastavila sam dalje. 

Vreme za klopu. Bacila sam oko na Gorilla burger. Htela sam da ih probam i uzela sam red diamond. Za nekog ko jede samo voće i povrće, vreme brljanja je jako značajno. To je retka slast, koja ako se ne pogodi, nemože odmah sutra da se ponovi i ispravi. Burger je mogao da ne bude mokar. Za te pare, ja očekujem da se zna kojim se redom slazu stvari u burgeru da ne bi zemičke bile mokre. Pojela koliko sam mogla. Gospodja koja skuplja odpadtke, mi je rekla da me zna odnekud :) Verovatnoća je nula ali razmena osmeha je uvek top.

Na „Mejnu“ uveliko izvodi Dub FX i njegov kolega Mr Woodnote. Moje nekadašnje učenje miksovanja na gramafonima je bilo sa DnB trakama. Tako da i ljubav prema DnB-u vučem još od pre 25 godina. Dub FX-a pratim još kad je bio online i street performer. Čovek ima posebnu zvezdu u sebi. Čist talenat. Obožavam kad improvizuje i iz njega izadje uživo nešto novo i čarobno. Upijala sam svetla i odličan zvuk igrajući po zemlji. 

Skakanje po zemlji i udisanje prašine je najzdraviji način unošenja vitamina B12. 

Duša mi je puna. Vreme da krenem nazad na Dance Arenu. 

Da li će me ponovo pustiti backstage? Da! Sad smo već „naši“, obezbedjenje i ja.

Da razjasnim jedno: ne patim od VIP kompleksa. Prvo, pristup sceni mi je važan za posao. Ustvari to je drugo po redu ahhaha. Prvo mi je praktičnost. U 45 godini mi je važno da me ne guraju, da mi je ravno ispod stopala i da imam mesta da igram ko čovek, da se lakše krećem od mesta A do mesta B, da imam pristojan WC ili u suprotnom odo’ u livade. Da mogu da priuštim da s jednom platom obezbedim VIP kartu, ja bih je uvek kupovala. Kad već ja nemogu, moj posao može bar nešto slično tome da obezbedi. 

Ionako, uvek izaberem da budem u masi zato što se bolje čuje muzika a i vidiš svašta nešto interesantno. Tu je ustvari taj pravi doživljaj festivala. 

Kreće Sama AbdulHadi. Sama i njene ptičice, i njena poezija. Ljudi koji misle da DJ-evi samo tu stoje i puštaju trake, su u zabludi. Kao i Carl, Sama je umetnica i zrači svojom super energijom. Svojim pokretima, svojom pojavom, širi tu energiju i kroz muziku. Kad ja nju vidim kako ona doživljava svoju muziku, naježim se i totalno je razumem. Razumem grimase lica koju izaziva muzika. Kaze se da neko nosi srce na rukavu. E pa ona ga deli kroz muziku. 

U toku njenog seta sam odlučila da se prosetam do VIP-a gore koji gleda na binu Dance Arene. Shvatila sam zašto je taj deo VIP. Odlična pozicija i raspored separea. Sve pristupačno i odlični toaleti. Pogled i na izlazak sunca. Odlučila sam da malo ostanem i djuskam uživajuci u fenomenalnom lightshow koji je svake godine sve bolji i bolji. Prilazi mi dečko i kaže kako je razočaran u ovaj VIP. Pomislih, pa zašto? Mislila sam govori o uslovima. On dodaje da mu se ljudi ne svidjaju hahaha. Rekao mi je da mu se čini da samo ja stvarno uživam ovde… žao mi je bilo te njegove istine.

Odlučila sam da se vratim na backstage gde sam skoro nevidljiva i gde mi se to tako svidja. Nastavila sam da uživam u Sami. Ako vas zanima poezija na kraju njenog seta zove se „Beirut“ od Palestinskog poete Mahmoud Darwish. U jednom kraktom momentu uspela sam da je upoznam (sreća, sreća, radost) i osetim bliskost kao da je znam sto godina. 

Dolazi moj najomiljeniji na celom svetu „King“ Kunstler, kako ga ja zovem. Mio, smiren i skroman dečko, prilazi da bi njegovi fanovi uspeli da obeleže ovaj momenat sa po nekom slikom. A tu sam naravno i ja u redu. Teta Sara dočekala da ga lepo pozdravi i ugrabi uspomenu. Sprema se Klang da počne svoj set. 

Čuje se šum rejvera koji cekaju da u 6 ujutru krene pravo ludilo. Onaj prvi njegov parajući beat kad razepne a cela publika ispusti glas u isto vreme od sreće. 

Najdraža mi je bila reakcija dečka iz obezvbedjenja koji nije bio svestan sta se sprema. Pa kad je puklo a njegovo lice i sokirani pogled mi je sve reklo hahahaha. Rekao je da mu se svidja ali da je možda trebao Klang da pušta prvi umesto Carla. Razumela sam ga zato što bi možda i meni to dobro došlo koja se ne drogiram pa dok nisam još umorna da se lepo istresem. Samo sto Exit ima zdravu logiku i strategiju koja dolazi sa iskutstvom organizovanja ovakvih stvari. Nagadjam ali mislim da su organizatori, tj. oni koji su radili raspored na Dance Areni razmišljali da je recimo Carl Cox za sve generacije, pa je Sama u sredini i onda Klang je za mladje. Kako generacijski godine opadaju u toku noci tako i brzina muzike raste. 

A tu sam ja, i oni kao ja, puni životnog iskustva i trauma, čije unutrasnje dete je još uvek živo i koji su deo svih generacija i svih brzina muzike. 

Probaću da vam opišem kako ja doživljavam ove DJ-ve Carl mi ima jačinu, samo mi je nekako bouncy kao jaki dobri meda. Sama mi je tvrdja i žilavija a opet spiritualna kao neka dobra zmija iz bajke. Klang (ili kako ga je jedan lik u komentaru onlycubbinga nazvao „Luster“) je celo veliko srce sa svom anatomijom a i u duševnom smislu. On mi je kao beli Uskršnji zec. 

Zašto i kako ja toliko volim ovaj „new wave“ koji pušta Klang?

Pre više od 20 godina, po englesko govornim mestima se jako slušao stil zvani Hard House. Bio je malo blaži od Gabbe. Bio je tu i Hard Trance i Psy. Oni koji su slušali Hard House su bili uglavnom undergroud ljudi. Nije neka posebno kvalitetna muzika ali ko može da ĉuje slojeve u elektornskoj muzici zna da i nije tako prosta. Hard House nije bio za pozere. Ta muzika je bila za igranje, znojenje, isterivanje zla iz sebe. Ja sam tada živela na Novom Zelandu. Mi smo bili jedan divan clubbing community koji su obeležili tako zvano Zlatno doba cubbinga u Aucklandu. Poznate trake iz tog doba se danas mogu ĉuti u setovima Klanga i njemu sličnih. Klang je meni pionir i glava ovog novog pokreta. Ostali Dj-evi s u mi nekako iskalkulisani dok mi je on iskren. Da li možete zamisliti kako se ja osećam i šta doživljavam kada čujem traku od pre 20 i kusur godina (još iz doba kada sam se drogirala) pa me baci u neku kombinaciju nostalgije sa euforijom i histerijom? Nije ni čudo da su mi suze krenule. A taman rekoh… neće ovaj put pustati te stvari pa da ja polako krenem kući oko 8 ujutru. Bila sam pred izlaz iz Arene kad je krenuo ”Revolution“ od BK-ja. Pa posle i remix Quench-ovog „Dreams“. 

Revolution BK original    How BK made Revolution    Quench DREAMS original 1993

Dance Arena je mesto gde svaka reakcija i svaki outfit se neće osudjivati. Možete vrištati, plakati, biti goli i niko vas neće ni pogledati. Ta sloboda se nemože kupiti. Oni koji osudjuju, nisu srećni. Imaju neke zatvore i prepreke u sebi koje nemogu da sklone pa im je krivo kad vide da neko uživa u svojoj slobodi. 

Eto šta u stvari meni znači Exit = Sloboda. 

---