Dehumanizacija „drugih“ bila je ključni korak u procesu pripreme Srbije za ratove devedesetih. U medijima su najpre Hrvati i Albanci predstavljani kao egzistencijalna pretnja Srbima, a potom su i Muslimani postali meta sve intenzivnije propagande. Stvoren je narativ u kojem su čitave zajednice predstavljane kao neprijateljske, opasne i manje vredne. Takva ideološka priprema bila je uvod u zločine koji su potom počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, kaže za RTKLive predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko.

Svi svjetski i regionalni mediji su 27. avgusta objavili vijest da je osuđenik za genocid Ratko Mladić umro u pritvorskom centru Ujedinjenih nacija u Hagu, nakon što je pretrpio nekoliko moždanih udara.

"Bio je vojno lice brutalnog trija, kojeg su s političke strane predvodili bivši jugoslovenski predsjednik Slobodan Milošević i bivši vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić, dok je bivša Jugoslavija tonula u pokolj nakon pada komunizma", objavili su francuski mediji.

Pariski Le Monde navodi da je Ratko Mladić bio ključni vojni arhitekta projekta 'velika Srbija'. 
"Mladić nije bio arhitekta politike koja je dovela do genocida i masovnih zločina, već njen najvažniji vojni izvršilac. To, naravno, ni na koji način ne umanjuje njegovu individualnu odgovornost. Naprotiv, njegova uloga u sprovođenju te politike bila je presudna", kaže za RTKLive predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko. Prema njenim riječima, odgovornost za ratove devedesetih ne može se svesti na nekoliko vojnih i političkih lidera koji su završili pred Haškim tribunalom.

"Na sednici Skupštine Republike Srpske, održane sredinom maja 1992. godine, Mladić je otvoreno upozorio da ostvarenje definisanih ratnih ciljeva srpskog rukovodstva na Palama podrazumeva - genocid. Time je jasno pokazao da je bio svestan prirode politike koju je trebalo sprovesti i posledica koje će ona imati. No, ključni arhitekti te politike nisu bili samo na Palama ili u ratnim štabovima; mnogi od njih ostali su izvan domašaja pravde i nastavili da deluju iz institucija u Beogradu – u akademskim i kulturnim krugovima, strukturama JNA i bezbednosnim službama, kao i u političkom i medijskom aparatu koji je stvarao ideološke pretpostavke za rat. Taj rat nije počeo 1991. godine kao iznenadni izliv nacionalnog nasilja", kaže Sonja Biserko.

RTKLive: Nego?
BISERKO: Rat je dugo pripreman – politički, ideološki i propagandno. Posebno je značajan period od kraja osamdesetih do 1991. godine, kada su beogradski mediji sistematski stvarali atmosferu straha, ugroženosti i neprijateljstva. Kampanje vođenje u rubrikama poput 'Odjeci i reagovanja' u beogradskoj Politici bile su deo šireg procesa mobilizacije javnosti i pripreme društva za sukobe koji su usledili. Dehumanizacija „drugih“ bila je ključni korak u tom procesu. Najpre su Hrvati i Albanci predstavljani kao egzistencijalna pretnja Srbima, a potom su i Muslimani postali meta sve intenzivnije propagande. Stvoren je narativ u kojem su čitave zajednice predstavljane kao neprijateljske, opasne i manje vredne. Takva ideološka priprema bila je uvod u zločine koji su potom počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Zato je problematično kada zapadni mediji i danas Mladića predstavljaju kao gotovo izolovanu figuru ili kao personifikaciju čitavog zla ratova devedesetih, što pokazuje da ni posle tri decenije nije do kraja shvaćeno odakle je taj proces krenuo i koliko je široka bila infrastruktura koja ga je omogućila. Politika koju je Mladić vojno sprovodio imala je svoje ideologe, institucije, medije i bezbednosne strukture. 

RTKLve: Vijest o smrti Ratka Mladića izazvala je eksploziju nacionalizma u Srbiji i u entitetu Republika Srpska. Koga je to moglo da iznenaditi?

BISERKO: Smrt Ratka Mladića sama po sebi nije nikakav poseban događaj; bila je očekivana. Međutim, reakcije koje pominjete nešto je što je do sada često bilo potiskivano u drugi plan – stanje duha u srpskom društvu i činjenicu da ideologija koja je proizvela ratove devedesetih nije nestala. Da, mnogi su se iznenadili reakcijama koje su obišle svet: veličanjem Mladića, njegovim predstavljanjem kao heroja i zahtevima da mu se oda državna počast, što je stav godinama sistematski negovano. Njegova smrt je samo učinila vidljivim ono što je sve vreme bilo prisutno. 
 

RTKLive: Što konkretno?
BISERKO: Pokazalo se da značajan deo društva i dalje nije spreman da prihvati poraze i odgovornost za ratove devedesetih i da je frustracija zbog ishoda tih ratova i dalje veoma duboka.

U tom kontekstu treba posmatrati i koncept 'srpskog sveta', koji nije samo izraz nacionalističke retorike aktuelne vlasti, već predstavlja nastavak Miloševićevog projekta drugim sredstvima – diplomatskim, političkim, ekonomskim i kulturnim. Cilj je promenjenim instrumentima očuvati i proširiti politički, kulturni i bezbednosni uticaj Srbije na prostor na kojem žive Srbi.

Da je reč o mnogo dubljem i sistematičnijem procesu, pokazuju i pojedini strateški dokumenti. 'Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore' iz 2011. godine definiše Srpsku pravoslavnu crkvu kao jedan od ključnih stubova delovanja Srbije u regionu i daje joj posebnu prekograničnu ulogu. 
RTKLive: Dokument o kojem govorite donešen je za vrijeme vlasti Borisa Tadićča?
BISERKO: Tako je. 'Strategija nacionalne bezbednosti' iz 2019. godine među prioritetima eksplicitno navodi očuvanje bosanskohercegovačkog entiteta RS. 'Povelja o srpskom kulturnom prostoru' iz 2021. godine dodatno institucionalizuje ideju jedinstvenog srpskog kulturnog prostora, čime se podstiče očuvanje posebnog identiteta Srba u susednim državama, umesto njihovog punog integrisanja u društva Bosne i Hercegovine, Crne Gore i drugih država u kojima žive. Ideje iznete u ovim dokumentima pokazuju da se vlast menja, ali da velikosrpska ideja opstaje.

Drugi aspekt priče je odnos Zapada. Danas se mnogi zapadni političari i analitičari čude reakcijama na Mladićevu smrt, ali je teško zanemariti činjenicu da se prema Srbiji decenijama postupalo kao da je reč o državi koja je, uz manje probleme, na putu ka normalizaciji i evropskim integracijama.

RTKLive: Zašto?
BISERKO: Zapadne vlade godinama su podržavale Aleksandra Vučića, često zarad prividne političke stabilnosti i očekivanja da će Srbija biti postepeno privučena Zapadu. Istovremeno su tolerisale njegovo ponašanje u regionu, stalno podizanje tenzija, promociju „srpskog sveta“, pritiske na susedne države i sve intenzivnije naoružavanje Srbije. Okretala se glava i od dokumenata i politika koji su ukazivali na dugoročnije ciljeve Beograda; čak je i politika navodne vojne neutralnosti Srbije često prihvatana bez ozbiljnog preispitivanja, iako se Srbija istovremeno ubrzano naoružavala.

Takva politika podseća na greške iz devedesetih. 
RTKLive: U kojem smislu?
BISERKO: Tokom rata u Bosni i Hercegovini, međunarodni akteri bavili su se mapama etničke podele i postepeno prihvatali argument da 'ne možemo živeti zajedno', koji je Beograd uspešno nametao međunarodnoj zajednici. Dejtonski sporazum je zaustavio rat, ali je istovremeno institucionalizovao etničku podelu i stvorio državu sa duboko nefunkcionalnim političkim sistemom.

Danas se istorija ne ponavlja na isti način, ali se ponovo stvaraju okolnosti u kojima nacionalne elite pokušavaju da iskoriste međunarodnu slabost. Sa povlačenjem SAD iz uloge glavnog bezbednosnog oslonca na Balkanu, lokalni lideri osećaju veću slobodu da promovišu svoje agende. Tako lobisti Milorada Dodika svakodnevno zagovaraju nezavisnost entiteta RS, dok Beograd nastavlja da razvija koncept „srpskog sveta“. Istovremeno, na Balkanu deluju i drugi akteri – Rusija, Kina, Turska – svaki sa sopstvenim interesima i agendama.
 

RTKLive: Što radi Evropska unija?
BISERKO: EU je propustila priliku da se ozbiljnije i dugoročnije angažuje u regionu. Njena politika uslovljavanja često je ustupala mesto politici stabilokratije – tolerisanju autoritarnih lidera zarad kratkoročne stabilnosti. Time je EU postepeno izgubila deo svog autoriteta, a ideja proširenja za mnoge građane regiona više ne predstavlja uverljivu političku perspektivu.

U tom smislu, reakcije na Mladićevu smrt nisu samo pitanje odnosa prema jednom osuđenom ratnom zločincu, već simptom mnogo dubljeg problema: činjenice da ideologija koja je proizvela ratove nije poražena u političkom i društvenom smislu. Ona je prilagođena novim okolnostima i dobila nove instrumente. 

Jugoslovenski ratovi bili su jedan od prvih velikih upozorenja da apsolutizacija identiteta, kada se pretvori u politički projekat i kada se spoji sa teritorijalnim ambicijama, može društva dovesti do katastrofe. Danas, u svetu koji je ponovo u dubokoj geopolitičkoj turbulenciji, to upozorenje postaje relevantnije nego ikada.

RTKLive: Ministar pravde Srbije najprije je najavio državnu sahranu osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, ali se kasnije korigovao. Je li Beograd upozoren?

BISERKO: Prvo, Mladić je decenijama glorifikovan u Srbiji, njegov lik se nalazi na grafitima širom zemlje, a njegova biografija se predstavlja kao deo nacionalnog heroizma. To nije samo pitanje odnosa prema jednom ratnom zločincu; suštinski, to je jedan od načina na koji se potire činjenica da je u Srebrenici počinjen genocid. Srebrenica se ne negira uvek direktno; često se negira tako što se počinilac genocida pretvara u heroja, a zločin svodi na „strašan zločin“ ili ratnu tragediju.

Zato je posebno problematično pitanje njegove sahrane. Nije Ratko Mladić prvi čovek sa takvom biografijom koji bi u Srbiji mogao biti tretiran kao zaslužna ličnost. Međutim, najava ministra pravde da će biti sahranjen uz najviše državne i vojne počasti predstavlja veoma jasnu političku poruku. 

Teško je, pritom, zamisliti da bi ministar u ovako osetljivom pitanju izašao sa takvom najavom bez političkog konteksta i koordinacije. Vučić je, videli ste, izbegao da direktno potvrdi državnu sahranu, ali je rekao da će, ukoliko porodica odluči da Mladić bude sahranjen u Srbiji, država pomoći da se to učini 'dostojanstveno i pristojno'. Što je korak u istom pravcu: država prihvata da organizuje i podrži dostojanstven tretman čoveka koji je pravosnažno osuđen za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. 

TKLive: Kada je 1983. umro nekadašnji šef jugoslovenske UDB-e Aleksandar Ranković, zvanični policijski izvještaj govorio bio je da je toj sahrani u Beogradu prisustvovalo 104 hijade građana. Hoćemo li gledati sličnu 'predstavu'?

BISERKO: Ranković je bio unitarista i zastupao je centralističku Jugoslaviju, što je tada imalo snažnu podršku u Srbiji. Taj centralistički koncept, u različitim oblicima, nije napušten ni danas, iako je na kraju ozbiljno oslabio i samu Srbiju.

Mladić je, međutim, simbol projekta za koji se Srbija borila tokom ratova devedesetih – teritorijalnog širenja i stvaranja etnički homogenog prostora. Zato njegova sahrana može imati mnogo šire značenje od oproštaja od jednog čoveka i može postati još jedna manifestacija nacionalističke ideologije i potvrda da taj istorijski koncept ni danas nije u potpunosti prevaziđen.

RTKLive: Srbija preko diplomatske mreže pokušava da blokira put Crne Gore u EU, o srpskoj manjini na Kosovu govori kao o najugroženijem narodu u Evropi... Kako aktivnosti Srbije u tom smislu mogu uticati na odnose u regionu?

BISERKO: Crna Gora je danas jedno od ključnih mesta na kojem se prelamaju evropska perspektiva Zapadnog Balkana, ali i ambicija Beograda da zadrži politički i identitetski uticaj u regionu. Njeno moguće članstvo u EU 2028. godine ima poseban geopolitički značaj, jer bi pokazalo da evropska integracija Zapadnog Balkana može biti ostvarena relativno brzo. Istovremeno, ono bi suzilo prostor za realizaciju koncepta 'srpskog sveta', koji Crnu Goru ne posmatra samo kao susednu državu, već kao deo šireg srpskog nacionalnog, kulturnog i političkog prostora. Zato Beograd nastoji da kroz različite kanale utiče na politički razvoj Crne Gore i uspori njen evropski put — pre svega preko SPC, ali i kroz medije, privredne veze, političke aktere i druge uticajne mreže. 

Kada je reč o srpskoj zajednici na Kosovu, Beograd snosi najveću odgovornost za njen današnji položaj, jer je decenijama instrumentalizovana za ostvarivanje političkih interesa Beograda. U međuvremenu, Srpska lista je potisnula ili onemogućila druge srpske aktere koji su bili spremni da razgovaraju sa Prištinom i zastupaju konkretne interese svoje zajednice. Danas srpska zajednica nema ni ljudski ni politički potencijal da samostalno artikuliše svoju poziciju prema Kosovu, dok se iseljavanje nastavlja kao višedecenijski trend.

 „Izgubili smo Kosovo, ali dobili smo Vojvodinu", govorio je Dobrica Ćosić.

Iako je Vučić praktično odustao od Kosova kao realnog političkog cilja, Kosovo i dalje služi za mobilizaciju Srba, ne samo na Kosovu već i u Srbiji. 
RTKLive: Kako?
BISERKO: Tako što se održava iluzija da je Kosovo i dalje Srbija, iako je podela Kosova decenijama bila jedina opcija za Beograd, sve dok je međunarodni kontekst, posebno stav Angele Merkel, nije definitivno zatvorio. Srbija se, međutim, i dalje nada da bi se, u promenjenim međunarodnim okolnostima, pitanje Kosova moglo ponovo otvoriti.

RTKLive: Kongresmeni Joe Wilson i Bill Keating, republikanac i demokrata, uputili su u Kongres zakon pod imenom "Srbija", u kojem traže od američke vlade da pojača pritisak na predsjednika Vučića, te da se uvedu sankcije i zabrana putovanja u SAD svim osobama koje podrivaju mir, stabilnost i teritorijalni integritet država Zapadnog Balkana. Wilson kaže da su vlasti u Srbiji prijetnja za region, ali i za šire područje Evrope. Kako ovo tumačite?

BISERKO: SAD su decenijama bile bezbednosni kišobran za Balkan. Međutim, američka politika prema regionu danas je nepredvidljiva, iako u Vašingtonu još ima onih koji dobro razumeju balkansku dinamiku i koji ispravno prepoznaju ulogu Srbije u regionu. Vučić je godinama širio uticaj kroz kupovinu medija, ekonomske projekte i, posebno, bezbednosne strukture. Dovoljno je podsetiti na slučaj Banjska, na slanje kriminalnih grupa u Tivat u vreme samita EU, na prisustvo srpskih bezbednosnih struktura u Bosni i Hercegovini, na Vučićevu najavu 'drugog poluvremena' u Mrkonjić Gradu povodom godišnjice 'Oluje'. Sve to pokazuje da njegova politika kontinuirano proizvodi regionalnu bezbednosnu nestabilnost. Tome treba dodati i ubrzano naoružavanje Srbije, koje predstavlja dodatni izvor zabrinutosti za region. 

EU se, kao što sam rekla, suočava se sa brojnim izazovima, kako iz Rusije, tako i iz SAD. Ipak, postoji svest da Balkan ulazi u rizičniju fazu, pa EU danas na Balkanu deluje pre svega iz bezbednosne perspektive. Kao 'unfinished business', jasno je da Balkan ima i širi značaj, jer se na ovom prostoru danas prepliću različiti akteri i suprotstavljene agende, čije posledice mogu direktno ugroziti i evropsku bezbednost.

*Tamara Nikčević je saradnica RTK-a i pokriva teme iz regiona