Od 25. do 28. marta 1999. godine, srpske snage su na Kosovu ubijale po stotinu albanskih civila dnevno... 'Nema leša, nema zločina', saopštio je Milošević svojim saradnicima, a onda su krenule hladnjače sa telima albanskih civila, masovne grobnice, pa asanacije terena, kaže u intervjua za RTKLive beogradski novinar i pisac Rade Radovanović.

O knjizi Smeh pod vešalima beogradskog novinara, nekadašnjeg šefa biroa Radija Slobodna Evropa za Srbiju, te jednog od osnivača i urednika Danas-a, dramskog pisca Radeta Radovanovića, istoričarka Latinka Perović je napisala da je 'specifičan istorijski dokument', koji, 'poput jakog leka u velikim dozama pomaže da se od zdravog odvoji bolesno tkivo', sve 'u nadi da samo to može doprineti ozdravljenju celine'. Sudeći po novoj eksploziji veliskosrpskog nacionalizma, demonstriranog protekle sedmice uoči i tokom organizovane državne sahrane osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, Radovanovićeva knjiga, koja je na Kosovu imala više izdanja, ipak nije doprinijela 'ozdravljenju celine'. Naprotiv: svjedočanstvo o stradanju albanskih civila tokom NATO intervencije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) 1999. godine, čime se, pored ostalog, Rade Radovanović u svojoj knjizi bavi, moglo je navući samo bijes društva koje je ovog 7. septembra, uz najviše vojne počasti, do beogradskog Topčiderskog groblja ispratilo lice osuđeno za genocid i druge ratne zločine. 

Beogradski arhiv javnih skupova tvrdi da je sahrani prisustvovalo 16 000 građana; zapadni mediji kažu da ih je bilo mnogo više. 
Prije 23 godine, 15. marta 2003., nekoliko stotina hiljada građana Srbije i regiona je, u bolu i tišini, sa beogradskog trga Slavija do Novog groblja ispratilo premijera Zorana Đinđića, koga su ubili zavjerenici - službenici države Srbije. Gdje su, gotovo četvrt vijeka kasnije, svi ti građani koji su strijeljanje premijera Zorana Đinđića s pravom definisali kao smrtnu presudu evropskoj budućnosti i Srbije i regiona? 

"Nema ih! I upravo je to dijagnoza trenutnog stanja srpskog društva", kaže za RTKlive autor knjige Smeh pod vešalima Rade Radovanović. "Kod nas je kratak period iluzije normalnosti trajao manje od dve godine; tačno onoliko koliko je Zoran Đinđić bio predsednik Vlade Srbije".  
Radovanović dodaje da bi sahrani ratnog zločinca Ratka Mladića možda prisustvovalo manje građana da predsjednik Srbije Aleksandar Vučić prethodno danima nije najavljivao dolazak desetina hiljada onih koji negiraju da srebrenički kasapin počinio najstrašnije zločine u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.

RTKLive: U knjizi Smeh pod vešalima pominjete generala Vojske Jugoslavije Vlastimira Đorđevića, osuđenog predHaškim tribunalom za ratne zločine počinjene na Kosovu tokom NATO intervencije na SRJ 1999. General Đorđević je priznao zločine, priznao je da su tijela ubijenih albanskih civila, uključujući djecu, hladnjačama dovožena u Srbiju i bacana u masovne grobnice. Kako je moguće da, uprkos svjedočenjima direktnih učesnika stravičnihzločina počinjenih na prostoru nekadašnje Jugoslavije, te zločine i dalje negirate?

RADOVANOVIĆ: Proteklih trideset godina su, pre nego što su likvidirane, žrtve zločinačke politike Slobodana Miloševića konstantno, kontinuirano i sistematski javno dehumanizovane. Kako da imate saosjećanja i samilosti spram onih svojih suseda koje su vam vaši mediji prethodno predstavili kao arhi-neprijatelje i đavole koje treba satrijeti? 
Nakon ubistva civila, na Kosovu se ulazilo u proces asanacije terena, manje-više uobičajen kod svake vojske, svake armije koja se sprema za izvođenje masovnih zločina. Hana Arent nije bila u nacističkim logorima, ali je najviše doprinela istraživanju svihoblika neljudskosti, zla i zločina Drugog svetskog rata. Pratila je suđenje nacističkom zločincu Adolfu Ajhmanu, nakon čega jedefinisala teoriju o banalnosti zla. Izraz koji koristi Hana Arent, a koji, verujem, umnogome objašnjava ono što se dešava kod nas glasi - nihilistički relativizam. O tome je reč.

RTKLive: O čemu? 
RADOVANOVIĆ: Nekima ništa ne znače dokumenti, činjenice o konkretnim zločinima i zlodelima; na sve što vide i čujuodgovaraju lapidarno i kratko - da, pa šta?! I idu dalje. 
To često javno čini predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

RTKLive: Nedavno su i u Zubinom Potoku otkrivene masovne grobnice sa tijelima albanskih civila koje su srpske snage takođe likvidirale 1999. godine. Nije bilo reakcija zvanične Srbije?

RADOVANOVIĆ: Nije, što je i očekivano. Ovu je vest objavilo nekoliko slobodnih medija u Srbiji, ali se na tome se stalo. Masovne grobnice i zločini koje su srpske snage počinile tokom ratova devedesetih godinama nisu vest u Srbiji. Sa druge strane, na Kosovu postoje i Srbi koji traže svoje - ako se ne varam, njih oko 1700 vode se kao nestali. Pretpostavlja se da su mrtvi, ali se ne zna gde su im tela. I Albanaci imaju sličan problem - nestalih je ne manje od dve hiljade. Prirodno, ljudi traže posmrtne ostatke svojih najbližih, što im otežava činjenica da nema adekvatne saradnje i razmene između Beograda i Prištine, Beograda i Zagreba, Beograda i Sarajeva. 
Cela priča o nestalima tužno je svedočanstvo o našem etičkom i civilizacijskom odnosu prema ljudima koji su izgubili živote u balkanskim ratovima i sukobima devedesetih.

RTKLive: Uoči NATO intervencije, na Kosovu su srpske snage već se bile krenule u zločine i protjerivanje ljudi. Koje su sve jedinice ratovale? 
 

RADOVANOVIĆ: Od marta 1998. do kraja 1999. godine ratovala je Vojska Jugoslavije, zvanična armija tadašnje SavezneRepublike Jugoslavije. Sa kosovske strane, borila se UČK, u to vreme međunarodno nepriznata vojna formacija. Uoči početkasukoba - a NATO je u intervenciju na SR Jugoslaviju krenuo 24. marta 1999. - na Kosovo je stiglo 38 paravojnih i parapolicijskih formacija iz Srbije. Reč je o naoružanim ljudima, od kojih je većina njih imala prethodno vojno iskustvo iz ratova devedesetih -manje u Hrvatskoj, mnogo više u Bosni i Hercegovini. 
 

RTKLive: Ko je te paravojne i parapolicijske formacije naoružao? Odakle im oružje?

RADOVANOVIĆ: Država Srbija, naravno, uz koordinaciju vojske i policije. Slično je bilo u Bosni i Hercegovini, ali na drugi načini pod drugačijim okolnostima.

RTKLive: Uoči početka bombardovanja, Vojislav Šešelj je praktično zaprijetio NATO-u. Koju je funkciju u tom momentu Šešelj obavljao? 
 

RADOVANOVIĆ: Bio je potpredsednik Vlade Srbije. 
„Ako nas NATO napadne, dosta će Srba stradati, ali posle toga na Kosovu više neće biti Albanaca", zapretio je Vojislav Šešelj.
U kasnijem izučavanju onoga što se tih godina događalo na Kosovu, izjava tadašnjeg potpredsjednika Vlade Republike Srbije uzima kao dokaz genocidne namere. Takođe, u to vreme se u javnosti pojavljuje sintagma - srbizacija Kosova, što je upućivalo na nameru da se Kosovo 'očistiti' od nesrba. To je 'čišćenje' bilo u skladu sa široko podržanom politikom Slobodana Miloševića, najavljenom krajem osamdesetih godina dvadesetog veka: „Oј, Srbijo, iz tri dela, ponovo ćeš biti cela”. 
 

RTKLive: Da, tako je krenuo raspad Jugoslavije, u koji je Srbija ušla s namjerom da 'koriguje' granice unutar SFRJ. Na kraju su sve bivše jugoslovenske republike ostale u svojim granicama, samo je Srbija izgubila dio svoje teritorije - Kosovo je, naime, od 2008. godine nezavisna država. O žrtvama da ne govorimo. Razumije li srpsko društvo koliko je ta politika bila pogubna? 
 

RADOVANOVIĆ: Ne razume. To se pitanje uopšte i ne postavlja. Kod srpskih nacionalista ideja 'velike Srbije' opstaje uprkos svemu. Zahvaljujući Aleksandru Vulinu i ruskom utjecaju, nedavno je pretočena u ideju o 'srpskom svetu' kao delu 'ruskog sveta', što je jedna od teza Aleksandra Dugina, ključnog ideologa Rusije Vladimira Putina. 'Srpski svet' je, dakle, modifikovana stara ideja srpskih nacionalista još iz vremena nakon Prvog svetskog rata, koju je doktor pravnih nauka Stevan Moljević izneo u knjizi...

RTKLive: 'Homogena Srbija'. 
RADOVANOVIĆ: Tako je. Moljević je bio banjalučki advokat, koji je 1939. godine, u svom suštinski

političkom pamfletu, homogenu Srbiju vidio kao sastavni deo velike Jugoslavije. Homogena Srbija bi obuhvatila celu Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, više od pola Albanije, deo Grčke, dobar deo zapadne Bugarske, Rumuniju. To je ona Šešeljeva granica Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica. 

Problem je što je, uprkos porazima - i vojnim i moralnim - opsesija granicama kod srpskih nacionalista i dalje živa. Po mom sudu, to je pokazatelji dubokog kompleksa inferiornosti srpske nacionalističke i akademske elite; one koja sedi i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU), a koju su oberučke prihvatili razni četnici, šešeljevci i ostali. 'Tamo gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje', ponavljaju decenijama, bez obzira na to što je ideologija zasnovana na ovim tezama skupo koštala i region i Srbiju. Svoj duboki kompleks inferiornosti srpska elita pokušava da predstavi kao sopstvenu superiornost, trideset godina ponavljaću, najpre potiho da se ne čuje, sada sve glasnije - Dogodine u Prizrenu.

RTKLive: Zar i politika 'Dogodine u Prizrenu' nije i kažnjena i poražena? Zbog etničkog čišćenja na Kosovu, gotovo cio državni, vojni i policijski vrh Srbije osuđen je pred Haškim tribunalom.

RADOVANOVIĆ: Ljudsko saosećanje sa žrtvama, Tamara, gotovo da i ne postoji kod onih koji, uprkos stvarnosti koja pokazuje da ih nije moguće realizovati, nastavljaju da zagovaraju nacionalističke, nacističke ideje. Nacionalisti nastavljaju da sanjaju svoje imperijalističke snove. Dogodine u Prizrenu, ponavljaju. Zašto? Zato što na putu civilizacijskih tekovina Srbija nije daleko odmakla; zato što je srpska državna misao pretenciozna i kompleksaška; zato što veruje da je Srbin 'ibermenš' Balkana, da su Srbi 'nebeski narod'. Sve to Srbi rade na svoju štetu, nanoseći zlo svojim susedima. Nastavljaju i zato što nikada adekvatno nisu bili kažnjeni.
Srpska istoričarka Latinka Perović ispričala mi je jednom da je početkom sedamdesetih godina 20. veka tadašnji predsednik Predsedništva Srbije Marko Nikezić Srbima u Bosni i Hercegovini rekao da njihov centar nije Beograd nego Sarajevo, da se srpsko rukovodstvo u Beogradu u probleme i status Srba u ostalim jugoslovenskim republikama neće mešati. E, to je ključni politički, ideološki, ako hoćete i civilizacijski stav verovatno najboljeg rukovodstva koje je Srbija imala u svojoj istoriji. Naravno, govorim o takozvanim srpskim liberalima - Marku Nikeziću, Mirku Tepavcu, Latinki Perović, Mirku Čanadanoviću... To je rukovodstvo oktobra 1972. zamenjeno dogmatama i nacionalistima, koji su svojom politikom krčili put Slobodanu Miloševiću i njegovoj politici devedesetih. 

RTKLive: Ona je morala završiti pred Haškim tribunalom?

RADOVANOVIĆ: Morala! Samo dan nakon početka NATO intervencije, od 25. do 28. marta 1999. godine, srpske snage na Kosovu ubijale su po stotinu albanskih civila dnevno. Slobodan Milošević je dobio poruku od tadašnje tužiteljke Haškog tribunala Louis Arbour, koja mu otvoreno preti da će odgovarati za počinjene zločine. Kažu da je slično upozorenje dobilo još nekoliko ljudi iz rukovodstva Srbije, uključujući generala Nebojšu Pavkovića. Izuzev Miloševića, koji je umro, svi su kasnije u Hagu osuđeni za ratne zločine. 
Nakon Račka, Milošević je tužiteljku Louis Arbour vratio sa albansko-kosovske granice, nije joj dozvolio da uđe na Kosovo. U međuvremenu, smislio je novu strategiju.

RTKLive: Koju?

RADOVANOVIĆ: 'Nema leša, nema zločina', saopštio je Milošević svojim saradnicima, nako čega su krenule hladnjače sa telima albanskih civila, masovne grobnice, pa asanacije terena. 

RTKLive: Milošević je to lično naredio?

RADOVANOVIĆ: Lično. Operativno, za to je bio zadužen ministar policije Vlajko Stojiljković, koji je 2000. godine sebi pucao u glavu. Miloševićeva ideja je bila da se u masovne grobnice bace leševi albanskih civila koje su srpske snage prethodno ubile na Kosovu. Tako će se, verovao je, sakriti počinjeni zločini. Međutim, 5. aprila je kod Kladova otkrivena prva hladnjača saosamdeset i tri tela, od kojih su njih tri ili četiri bila bez glave. To je divljaštvo!  

Kosovo se često tretira kao attempted genocide, kao genocid u pokušaju, što taj zločin zapravo jeste. Ipak, srpski istoričari, analitičari, novinari, sociolozi nastavljaju da lažu, da izmišljaju podatke, da falsifikuju.

RTKLive: Šta falsifikuju?

RADOVANOVIĆ: Broj stradalih. Kada je reč o bombardovanju SRJ, zvaničan stav Beograda je da je NATO ubio između dve i po i tri i po hiljade Srba. Ta se laž četvrt veka uporno ponavlja, iako je sam Slobodan Milošević na jednom sastanku rekao da je tokom NATO intervencije stradalo 567 Srba, od čega 144 policajaca i 204 vojnika; ostalo su civili izginuli pod različitim okolnostima. Naravno, svaki ubijeni čovek je tragedija, ali to nisu hiljade, kako megalomani i ljubitelji smrti vole da kažu.

Istovremeno, tokom rata na Kosovu ubijeno je ili nestalo 13.535 ljudi. Od toga 10.812 (80%) čine Albanci, 2.197 (16%) Srbi, a 526 žrtava su drugih nacionalnosti. Civilnih žrtava je 10.317 – 8.676 albanskih, 1.196 srpskih i 445 žrtava ostalih nacionalnosti.

Ovo su usaglašeni podaci pet relevantnih nevladinih organizacija, koje su uradile za istoriju izuzetno važan posao utvrđivanjabroja žrtava. 

RTKLive: U knjizi Smeh pod vešalima naveli ste i ove podatke, ali i otvorili neke veoma bolne i neprijatne teme po srpsko društvo. Jeste li imali problema zbog toga?

RADOVANOVIĆ: Iskreno, imao sam mnogo više zadovoljstva, jer sam dobio priliku da razgovaram i da putem društvenih mreža stupim u kontakt sa desetinama hiljada ljudi iz nekadašnje Jugoslavije. Pre nekoliko godina sam bio u Prištini, gde sam čuo svedočenja onih - i Albanaca i Srba - koji su krajem devedesetih prošli pakao rata. O tome sam mnogo puta razgovarao sa svojim bliskim prijateljem i sjajnim glumcem, nažalost pokojnim Enverom Petrovcijem.

Moja knjiga je u Bosni i Hercegovini sjajno primljena, baš kao i na Kosovu i u Hrvatskoj. Lično mi je veoma važno da sam je napisao. Mislim da je bitno da istina, koja je u Srbiji trenutno neprijatelj broj jedan, u etičkom i istorijskom smislu nađe put do javnosti.

 *Tamara Nikčević je saradnica RTK-a i pokriva teme iz regiona